Serbian Holocaust
Vasilije Karan, July 2, 2012, Banja Luka
Vasilije Karan was born in 1934, in the village of Medjuvodje, in the north-west foothills of Kozara Mountain, to a well-to-do peasant family. He lived with mother, father, two younger brothers, and one-year-old sister.
In the summer of 1942, his village was involved in the Battle of Kozara, also known as Operation West-Bosnien, well-known example of pacification of an insurgent area.
According to the available data given by the Health Service of the Independent State of Croatia (NDH) 68,000 men, women and children were detained in the following concentration and transit camps: Bosanska Dubica (Railway station Cerovljani) 26,000; Jasenovac 8,400; Mlaka 7, 000; Jablanac 4.000; Stara Gradiška 1.300; Novska and surrounding villages Grabovac, Paklenica, Rajići, Lađevac i Bodegraji 7,300; Prijedor 14.500.
Vasilije Karan was in a column led toward one of these Ustasha camps, by screaming soldiers, who beat them with rifle butts. His mother Petra figured that only a desperate decision would save one of her children, and persuaded Vasilije to run into the forest. At the right moment, she pushed him into the bushes.
Mr. Karan tells us here how he survived alone on Kozara Mountain, as enemy soldiers combed the field after the battle, chasing the last partisans; how he run from soldiers of different armies; how he finally was captured by the Germans.
He tells us how he remembers Milena Marevic from Velika Barna in Slavonia as his "second mother" and why he would never say that all Croats were Ustashas.
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Transcript & English intro: Nada Ljubić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
-Drugi juli 2012,godine,serija intervjua Jasenovac memorial, Banja Luka, razgovor sa svedokom koji je preživeo genocid nad narodom Potkozarja[1]. Dobar dan. Hoćete li da nam se ukratko predstavite?
-Hoću, vrlo rado.Dobar dan.Pozdravljam vas.Želim da se lepo osećate u Republici Srpskoj, u mom domaćinstvu. Budite mi gost.Ja sam Vasilije Karan, književnik. Pedeset šest godina pišem romane, pripovetke, monodrama, putopise i poeziju.
-Kad ste pođeni?
-Rođen sam 1934.godine, u Međuvođu[2], na severozapadnim obroncima Kozare.
-Da li se sećate predratnog života?
-Pamtim dobro svoje ranjeno djetinjstvo. Pamtim i lijepe dane prije nego što je fašizam stigao u moj kraj.
- Da li biste nam opisali porodični život i vašu porodicu pre [Drugog svetskog] rata?
-Ja pripadam seoskoj porodici koja je bila dosta imućna.U selu smo bili treća porodica po imovnom stanju.Moj otac je bio jedini školovan čovek u selu.Bio je pismen, sa osnovnom i nezavršenom trgovačkom školom.To je u ono vreme bila velika stvar.Bio sam razmaženo dijete, lijepo obučen, imao sam sve igračke. Ali to je vrlo, vrlo, kratko trajalo.Već u osmoj godini života izgubio sam svoj san, svoj mir jer se pričalo o ubijanju ljudi, o ratu. Ja nisam znao šta je to rat pa sam bio pomalo isprepadan. Nije trebalo puno čekati da ugledam prvi put Nijemce, ustaše, domobrane. Partizane sam video prije njih, jer Kozara je partizanski bastion.Kozarčani su se lavovski borili.Oni su dizali ustanke.Oni su se naoružavali na taj način što su morali da otimaj oružje od Njemaca, domobrana i ustaša, pa tek onda da pružaju otpor.
-Je l’se sećate svog prvog susreta sa partizanima? Rekli ste da ste prvo njih videli.
-Sjećam se ja susreta sa partizanima dobro jer je u mom komšiluku postojala prva partizanska bolnica na Kozari. To je jedan mali šor kuća pod nazivom Pocerci.U tri najveće kuće, jedna je čak bila i na sprat u ono vreme, sve su sobe bile zauzete i tu su ležali partizanski ranjenici. Cjelo selo je moralo da brine o bolnici.
-Da li ste Vi bili uključeni?
-Bio sam malen.Nisam bio uključen, ali sam već 1943.godine, kad je formirana druga bolnica na mestu koje se zove Razvale, kao dečak od 9 godina nosio partizanima kruške želeći da ih vidim izbliza.Zauzvrat, oni su mene pomilovali i dali mi soli.Mi smo tada jeli hranu bez soli.U Dubicu nismo smeli da siđemo [da kupimo so] jer je dolje bila ustaška vlast.
-Četrdeset druga godina je bila najdramatičnija za Kozaru i Potkozarje. Sećate li se kako je počela ofanziva Nemaca, ustaša i domobrana?
-Dobro pamtim 1942.godinu.Kada bih 1000 godina živeo, nikad one dane ne bih izbrisao iz svog pamćenja.Kozara je bila opkoljena sa svih strana, od Dubice, od Prijedora, od Gradiške, od Novog Grada, od Laktaša i tako dalje.I taj se obruč stezao.Protvnčke strane su se sastojale od njemačke i Pavelićeve hrvatske vojske – to su bili ustaše i domobrani.Ofanziva je bila već na pomolu 1942.godine negde u junu mesecu i narod se izmicao pred fašistima i ustašama i stalno išao prema našim gornjim selima, a onda smo svi morali u planinu.U planini smo izgradili kolibe od oblovine, grana, lišća, paprati.Tu smo ložili vatre, kuvali i tako se hranili. Međutim, noću nije niko smeo da pali vatru jer su Pavelićevi avioni stalno kružili iznad planine. Nekad su bacali bombe, a češće su mitraljirali, tukli po civilima. Kozara je u to vreme bila u plamenu. Bio je to jek, lelek. Mješala se partizanska vojnička pjesma sa jaucima, sa plačem majki koje su gubile djecu, sinove, muževe.Groblja su nastajala po brdima, po čukama, po uvalama, onde 5-6 grobova, ovde 10-20, tamo jedan.Kao dijete ja sam hodao između tih grobova i gledao.Jedna slika mi se dobro urezala u pamćenje. Sjećam se jednog bombardovanja.Prije toga su se dvije devojčice ljuljale na ljuljašci napravljenoj od loze.Posle toga ljuljaška je bila prazna, a vidio sam svijeće i grob. Saznao sam da su to upravo poginule te dvije male djevojčice koje se nisu odvajale od ljuljaške.Tada sama bio zabrinut, ali sam bio dijete koje je oguglalo na rat i strah.
I,došlo je vrijeme, Kozaru su savladali tako što je komandant kozarskih partizana naredio da se partizanske čete moraju razbiiti u što manje grupe i skloniti se dok oni [Nemci] protutnje, a onda će doći do novog reorganizovanja i do formiranja brigade.Ali, ja u ovoj priči vama preskačem ono što je najbitnije.U toku bitaka, štab kozarskih parizana je došao do zaključka da se stanovništvo mora izvući iz obruča.Izračunali su da na zapadnoj strani, na brdu Patrija – to je jedan dio sela Kadin Jelovac – izračunali su da bi se tamo mogao izvršiti proboj. I noću su partizanske čete polako na prstima prišle nemačkim rovovima, za njima su milile kolone civila - majke, žene, djeca, starci, sve je to išlo za vojskom – ako dođe do proboja da se što pre izađe iz obruča. Krvava bitka je trajala jednu noć i to je bilo trećeg na četvrti juli.To je bila žestoka bitka.Tu su ginuli naši borci, ali ginuli su i Njemci, ustaše i domobrani.
Jedan njemački vojni novinar je izvjestio Hitlera, on kaže u svom iizvještaju: „Ovo što sam vidio na jednom brdu kod Kozare to nikad nijesam mogao zamisliti.Nama u naše njemačke rovove ne uskaču samo muškarci sa oružjem u rukama, nego i žene.Laovski se bore.“ Taj veliki obruč oko Kozare je probijen, ali se stanovništvo nije izvuklo.Samo jedan mali dio stanovništva se izvukao, prošao koz tak obruč i otišao prema novom prostoru, prema jednoj šumi koja se zove Planinica. Tu je bila i moja supruga koja danas živi sa mnom – imala je pet godina moja Mirjana. Ona je vođena za ruku i prošla je tim brdima.Danas kada sam je odveo da vidi taj put, ona se ničeg ne sjeća jer bila je jako mala.Njemci su taj obruč ponovo zatvorili i tek tada dolazi do pravog pakla.
Ma, Njemci nisu bili tolko ni opasni kolko su bili ustaše.Domobrani još manje. Ali ustaše su se držali samo noževa.Ušli su u planinu i hapsili. Hvatali su civile isto kao i partizane. Partizane bi odmah streljali, a nas su gurali u kolone i polako pravili deportacije za hrvatske logore. A momke i djevojke u snazi su slali u njemačke logore , u norveške logore, u mađarske i ne znam još koje.Hitleru je bila potrebna radna snaga jer su njegovi mladići pod oružjem, oni ratuju po cjeloj Evropi, maltene po cjelom svijetu i on je namirivao nedostatk radne snage na taj način što je hvatao naše ljude i deportovao u njemačke fabrike.
U tom paklu, ja sam se našao u koloni. Tada sam vidio ženu koja se porađa stojeći.To dijete je preživjelo i mislim da danas živi u Novom Sadu. E, to nikada prije nijesam vidio kao dječarak od osam godina.Ta majka je morala ostaviti dijete na volovskim kolima, umotala ga je u krpice, a ona je otišla u logor.Neko je to djete spasio i ono je ostalo živo.Ja sam gledao kako ga mravi ujedaju, skidao sam mrave, ali nisam umio da uradim ništa korisno za to dijete.
Kada sam se našao u koloni za Jasenovac, prošao sam kroz svoj zaselak Pogleđevo i spuštajući se dole prema drugom zaseoku, pet-šest ustaša je vodilo nas osamsto do hiljadu civila, galamili su i tukli odrasle kundacima, govoreći „Sad ćete u Unu, sad ćete u furunu!“ Ja sam znao šta je furuna, a nisam znao šta je Una.
Majka mi se sagnula i pitala „Sine, bi l’ ti bjež’o?“ Ja sam kazao „Bi’, mama.“ Jer, otac je još ostao u planini neuhvaćen. Kaže „Bježi i, ako mogneš, pronđi oca.“ I ona je malo motrila na ustaše i samo rekla „Sad!“ Ja sam iskočio iz te kolone i kroz šipražje, jednim malim šumarkom me vodila staza, jedna uzana utabana stazica. I tada su dva-tri pucnja išla za mnom.Ja sam mislio da meni pucaju u leđa, a posle sam se uvjerio da nisu pucali na mene jer sam ispred sebe vidio mladu ženu koja isto trči. Ali, vidio sam i kapi krvi na stazi i kada je došla sloboda, kad sam odrastao i kada sam počeo da pišem romane, sjetio sam se te staze i svom prvom romanu sam dao naslov „Crveni tragovi“. Taj roman mi je nagrađen u Novom Sadu.
Ja nisam stigao tu mladu ženu. Ona se sklonila u šipražje,da se zavije [rane] ili da umre. Ništa o njoj ne znam.Trčao sam dalje kroz žito i naletio na dva Nijemca i oni su mi dali znak da ih moram slijediti.Prošli smo pored jedne kovačnice i rubom šume išli prema planini.Jer selo je pusto.Ja se sela plašim, ja ne smem u svom selu da budem, a na šumu sam navikao jer smo više od mjesec dana živjeli u šumi.Ja sam potpuno adaptiran na šumu i ja moram da bježim iz sela u šumu.
-Kako ste se otarasili dvojice Nemaca?
Ja sam se otarasio Nijemaca tako što su oni išli brzo, a ja sporo.Oni brzo, a ja sporo.Oni su meni davali znak da ih slijedim, a ja sam išao ... već sam umio da smišljam kako da im uteknem.Kad je stvoreno rastojanje, s leve strane mi je planina, a s desne njiva.Ja sam zbriso u tu šumu. Oni mene nisu tražili jer šta će njima dijete.Oni su otišli, a ja sam zanoćio blizu jednog jezera tamo u svom selu i iz šumarka koji se zove Jugovića jarak posmatrao sam domobrane kako se briju pored jezera, kako se smiju, peru se i tako dalje.Ja sam produžio prema planini i opet su me uhvatili. Stigao sam [sa njima] predveče na jedno brdo gde su se nalazile male ceradne kućice. Montirano je to za spavanje i ne znam za šta sve.Vojska je to, vojska. Najviše domobrani i Njemci.Ustaša je bilo manje, ali ja sam bježao od njih, tako da nisam imao problema. Jedino ako sam blizu.
Mene je tad vodila jedna djevojka za ruku. Nabasao sam na nju, a kad su nas uhvatili, odveli su nas u taj vojnički kamp u planini. Bio je sutom i oni su nju uveli pod jedan šator i...šta su s njom radili, ja ne znam, samo mogu da pretpostavljam.Kad je izašla, ona je...Bilo je oružje u soškama. Ona je zgrabila da li šmajser ili ne znam šta je bilo. Ona je zapucala i skočila u grmlje.Tad sam sebe vidio u zraku! Jedan domobran me zgrabio i digo metar ili manje u zrak i samo rekao „Bježi, nesretni sine!“ Bacio me je u grmlje, a ja sam se onda podigao i bježao.
Te noći sam spavao sam u planini, a posle lutao, lutao, lutao i nabasam na domobrana, koji je meni kazao ovako „Sa mnom ćeš biti u rovu, ja ću te hraniti, ja ću te čuvati, al’ moraš da me slušaš“.Sve je bilo moguće, samo ne da ga slušam.Jer, ja sam divlje dijete.Meni ne vrijedi govoriti.Ja nisam u planini plakao kao druga djeca. Neki utisci me i danas progone i žao mi je što tog čovjeka nisam pronašao [posle rata].
Jedne noći, on je morao da puca, vjerovatno na partizane. Ja sam ležao, a on je raskopčao šinjel, iako je ljeto mi smo obojica legli u njegov šinjel.On ga je raskopčao i zakopčao i mene pomilovao i kazao „Spavaj“. Al’ on puca.Ja mu kažem „Nemoj pucati“. „Zašto?“ „Ja moram da spavam.“ „A ja moram da pucam.“ „A zašto?“ „Pa, na partizane.“ „Pa nemoj na partizane“ – ne znam ja da ćutim. „A zašto?“ „Pa tamo mi je brat Dragutin, brat Đuro, stric Jovan, komšija Marjan, tamo su svi.“ A on meni kaže „Ej, moje drago dijete, da sam ustaša, sad bih uzeo nož i zaklao te“.A ja pitam „Zašto bi me zaklao?“ „Pa zato št se mi borimo protiv partizana.Moraš da ćutiš!“ „Pa šta ću govoriti?“ I on mene nauči šta ću ja govoriti: „Kad te pitaju jesi vidio partizane – nisam; jesi vidio petokraku – nisam; jesi li ikad bio blizu puške –nisam; kakvo ti tata odijelo nosi – kaži da nosi duge bijele gaće, bijelu košulju, šešir i opanke.“ „ A-ha.“ „Jesi zapamtio?“ „Jesam.“ „’Oćeš tako govoriti?“ Ja kažem „Hoću“.
I, pošto ja ne mogu da budem stalno u rovu, ja uteknem i nabasam na njemačkog oficira koji ima prevodioca. A taj prevodilac – civil. Nije vojno lice. Njemac čučne i uhvati mene za onu moju odjeću.Drži je sa dva prsta i ispituje me, a ovaj prevodi.I počne ta priča koju je mene domobran naučio. „Jesi vidio parttizane?“ „Nisam.“ „Kakvo ti tata nosi odjelo?“ Ja kažem.“A gdje ti je tata?“ „Otjeran u Jasenovac.“ I Njemac pokaže ovako [pokazuje rukom gest odustajanja].Danas, kada hoću da se našalim na književnim večerima, ja kažem „Eto, kako me domobran 1942.godine naučio da lažem, više nikad nisam ni presto.“ To je jedan tužni humor, znate.
-Dobro, to su bile laži koje su spašavale glave.
Spasile mi život.Spasio mi je domobran život.Nisam ja znao lagati.Al, kad me neko nauči, ja poslušam.
I, tad me je jedan Njemac uzeo i odveo u jedno od susednih sela.Zaključali su me u jednu kuću čiji su prozori bili zakovani.Tu sam prenoćio.Sutradan, uđe Njemac, lupnu vratima, [kaže] meni „Komm, komm!“ i ja ustanem.On mene izvede pred zgradu.Tad sam vidio kamion prvi put u životu.Karoserija sa dve drvene klupe, i on mene zgrabi i baci gore na karoseriju.On sjede na jednu klupu, a ja na drugu.Krenusmo. Kuda?Pojma nemam. Pošto je seoski put uzan, mene udaraju grane po glavi.A jezik je problem. On meni ne može ništa da kaže. Ali on se saginje i kad njega neće udariti grana.On zna kad će mene udariti i on se sagne, taj Njemac. I kad se on sagne i ja se sagnem.Tako sam uspeo da sačuvam glavu da ne budem izudaran.
Ali, ja se nisam umivao dva mjeseca.Ima još stvari koje ne mogu reći pred kamerom i, ja sam bio zamazan kao Indijanac. On je mene, kad smo došli u Dubicu, fino uzeo za ruku i uveo u Unu.Davao mi je neki znak da se ja umijem.Ja sam se pred njim izmicao i izmicao.Kako sam se ja izmicao, išao sam sve dublje u vodu i već pomalo gubio tlo, a ne znam da plivam. Jedna muslimanka, mi kažemo „bula“, u šalvarama, prala je tu veš.Ona je zagazila u vodu i mene povukla nazad i našim jezikom mi rekla „De se umij.“ I ja se umijem i on mene [odvede] u sbairni logor.Tu sam u Dubici bio dan-dva i odatle pješke preko mosta u Dubici – u Hrvatsku. U Hrvatskoj na željezničku stanicui Cerovljani. Tu sam bio nekoliko dana na isto ovako vrelom suncu...
- Tu je bio još jedan sabirni logor?
Da, sabirni centar iz koga se dalje deportuju civili.Tu sam bio gladan i žedan, ali nema ništa.Odatle su nas utrpali u teretne vagone, mi smo govorili „štale“. Došli smo negde kod Daruvara i tu su nas izveli na jednu poljanu i tu smo ostali, ne znam tačno koliko, ali sigurno 5-6 dana.Bio sam divlje dijete, nemiran, gladan.Ja sam pobegao iz tog kruga i ušao u jednu uličicu, utrčao ljudima u dvorište, ušao u kuću i naletio na porodicu, muža, ženu i dvoje djece. Jeli su palačinke ili,mi to zovemo „prevrtak“ ako je deblje.Ja sam samo zavapio „Ja sam gladan!“ Kad su oni meni dali te palačinke, ja sam ih obema rukama gurao u usta, davio se jedući. A oni su govorili samo „Bože! Bože! Šta je ovo?!“ Plakali su. A ja ništa.Ja sam divlje djete, daj mi da jedem i ja odoh dalje.Kad sam se najeo, vratio sam se i tad me je preuzela jedna ujna.Nemam ja... Majka je otišla u logor, dva brata, sestra, otac...Ja sam sad bez roitelja .
-Tu ste sreli rođake?
Da, tu sam sreo ujnu i ujaka i oni su me preuzeli.Nema ko drugi. Odatle smo dalje deportovani u Grubišno Polje[3]. Tamo su nas smestili u jednu školu u selu Velika Barna i tu smo ostali duže.Ali, tamo nismo gladovali.Tamo su nam seljaci dolazili sa korpama i donosili nam hranu.
Jednog dana stiže jedna riđokosa djevojćica od svojih dvanaest godina, duge pletenice, i pita „Ko je ovde Vasilije Karan?“ Neko je pokazao na mene. Ona me je ugledala i užasnula se.Ja sam bio ulepljen, prljav i poderan i sjedio sam u slami i igrao se slamom. Ona meni kaže „Ti ćeš biti naš.Evo donela sam ti da jedeš.“Kad mi je dala pasulj i ne znam šta još, kako sam ja to jeo! I sad pamtim.Ta djevojčica je dolazila svaki dan i donosila hranu. Nakon ne znam koliko, možda desestak dana, knez sela je razradio spisak sa tadašnjim vlastima tamo i oni su nas rasporedili po katoličkim, ali i po pravoslavnim kućama da radimo.Nema više sjedenja. Moj ujak Stanko je kazao „Imam siroče, nađite mu dobru porodicu“ i knez mu je kazao da ima tu jedna divna porodica.Vodilio su nas u koloni i samo govorili „Ti – tamo, ti – tamo, ti – tamo.“ Kad su meni pokazali kapiju, ja sam ušao.Ulazeći u dvorište vidim ispred bunara na travi drveno korito, u koritu vodu čistu i – sapun i veš pored korita.Sredovečna žena je meni kazala „ Sine, kako ti je ime?“ Ja sam rekao. „Sine, ti ćreš biti naš“ [Vasilije plače]. „’Ajd’ da jedeš. Prvo ćeš da jedeš.“ [Vasilije govori kroz suze]. Dala mi je puru, oni kažu „žganjci“, al’ od pšeničnog brašna. Nisam to nikad jeo, ali moram. Kad sam jeo, kaže „Skini se“.Skinula me je i metla u korito, moju odeću metla pored korita i polila me vodom. Prišla je ona devojčica i kaže „Mama, pogledaj ove vaši“. Ona njoj kaže „Ćuti Dušanka, idi tamo“. Okupala me je u jednoj vodi. Voda je bila crna. Prosula ju je, usula drugu i ponovo me okupala i obukla. „E sine, nećeš raditi skoro ništa, kad se oporaviš čuvaćeš samo dve krave.“
Ali, imala je problem sa mojom glavom.Ja sam imao kraste i kosa je virila gore na krastama kao rogovi, na sve strane mali rogovi. I ona kaže svojoj kćerkici „Dušanka, idi u apoteku, donesi prašak za kraste“. Ona je donjela i malo mi je štrickala tu kosu koliko je mogla pa je onda sipala prašak, i to moje šišanje trajalo je nepun mesjec dana.Kad je očistila glavu, ja sam bio šaren kao djetlić.
-Kako mislite „šaren“ ?
Pa tamo gdje su bile kraste, nema kose odmah.Kasnije je došla. Bilo je ono, spadne krasta pa ostane prazno, bijelo.Oporavio sam se i čuvao sam dvije krave. Bilo mi je lijepo.Kad uporedim Kozaru, mislio sam da sam u raju. Ništa o raju nisam znao, ali sam mislio da je to raj. Jako sam bio nemiran.Tukao sam se s djecom. Mene su hrvatska djeca zvala „bandit sa Kozare“ i meni to dojadi i ja uzmem kamen i razbijem ustaškom djetetu glavu iznad uha. A oni su bili Zagorci koji su se tu uselili u srpske kuće, a otac porodice je bio na frontu kao ustaša. Znajući šta sam uradio, ja sam pobegao tamo iza štaglja, tamo duboko u baštu.Ne smijem u kuću. Al’ ide komšinica, oni kažu „susjeda“, sa nožem i traži mene. Kaže mojoj „strini“ Milevi „Gdje ti je onaj bandit s Kozare?“ „Šta je, draga susjeda?“ – kaže. „Razbio mi djetetu glavu, moram ga zaklati!“ „Joj, nemoj sestro mila. Nemoj zbog mene. Nemoj, nemoj. Pa oni su djeca, oni su se danas potukli, a sutra će se opet igrati“. I, ona nju umiri. „Poslušaću vas sad, al’ nek se to još jednom desi, zbilja ću ga ja zaklati!“ I ode ona, razjarena.
Mene moja gazdarica pronađe, ja sam je zvao strinom. „Nesretniče, šta radiš!?“ Ja velim „Ništa.Zovu me stalno banditom sa Kozare, ja ne mogu to više trpeti.“ „Ma moraš trpit, veli, ovo je Hrvatska. Ti si ovde zarobljenik. Mi smo svi, kaže, u nevolji. I nas će pokupiti.“
I, jednog dana – ja sam čuvao krave i igrao se sa djecom tamo kod jedne vodenice, imali smo mali čamac i branu i tamo smo se kupali – ja dovodim krave kući, kad kuća pusta! Sve polupano, razbijeno, prozori otvoreni, sve razbacano. Ne znam ja šta je, al slutim. Već sam navikao na rat.I moja ujna koja je mene vodila, kaže „E moj sine, svi su Srbi pokupljeni i oterani“. Ja više nisam znao šta ću, kud ću.Spavao sam u pustoj kući, ali sam se kuće plašio pa sam spavao na slami, na sjenu, gore na štaglju. Ali, počeo sam gladovati. I onda sam hodao, to je već bila jesen, hodao sam po voćnjacima tamo-vamo, brao, jeo. I negde u novembru... Ne znam o mojim gazdama ništa - već je gazda bio ubijen ali ja ne znam, njegov sin Milan otišao u partizane, a njih dvije u Njemačku ali ja ću to saznati tek poslije oslobođenja. Ništa ja o njima nisam znao.
-A da li ste u međuvremenu saznali šta je sa vašom majkom, braćom i sestrama?
Ništa ja o majci [nisam znao]. Mi smo bili jedno blizu drugoga... Ona je bila u selu Lovska kod Novske. Ona je moja dva brata izvela.Oni su se bili osušili, nisu više mogli hodati.A sestra je u Jasenovcu puzila po logoru i govorila „Mama, kuva“. To je značilo kruva, kruha. „Mama, kuva...Mama , kuva.“ A mama nema.I moja mama, kakvim slučajem to mi nikad niko nije objasnio izađe na kapiju.Valjda su te ustaše bile neoprezne, šta li? Ona izađe i ode u kuruze i najede se misirača i ponese dvije djeci. Znate šta su misirače?To su bundeve, one crne. Ali, kad su je ustaše videli, oni preda nju. Ona prebaci one misirače preko žice. Logoraši sve raskomadaju, djeca nisu ni vidjela. Nju ustaše zgalame, udare jednom i gurnu u logor. „Kako si izašla?“ Otkud ona zna.Ona je izašla.Gladna.Bili su neoprezni, šta ja znam. I ona se ne bi vratila, ali mora djeci.I mala Anka je umrla puzeći logorom i govoreći samo dvije reči „mama kuva, mama kuva“. To ste videli [opisano] i u mom romanu „Crveni tragovi“ ako ste ga čitali.
-Ona je praktično umrla od gladi?
Ona je umrla od gladi. Stavljala je sebi zemlju u usta, jer je ona mala, ona nije imala ni godinu i po dana. Ona ne zna ništa. Imala je dva zubića, tosam zapatio. I sad je vidim. Kad sam zbrisao iz kolone u šumu, ona mi se nasmijala.Taj osmeh i sad nosim pred svojim očima.Fotografiju nemam. Nemam ni očevu fotografiju, ali i oca pamtim. Otac mi je bio nizak, stamen, lijep čovek, vrijedan, za ono vrijeme i obrazovan.
On je cijelo ljeto bio u Jasenovcu, radio tamo na onim nasipima i šta ja znam šta je sve radio. Onda je u velikoj grupi, u kojoj je bio i otac moje Mirjane, deportovan u njemački logor na Sajmištu. To su Njemci držali. Moj otac je i tamo gladovao. Čuo sam priču od preživelog čovjeka: moj otac i moja dva strica bili su najjači kad je trebalo izdržati glad.A Njemci su napravili kanal u krugu logora i kandžijom gonili logoraše da preskaču. Koji ne preskoči, njega ustreljaj. Kaže, braća Karani su to lako preskakali. Ali, jednog dana, moj otac je već bio u agoniji, naslonio je glavu na stub, na onu žicu i – zagrizao svoje ruke. Nije bio svestan šta radi . Jeo je vlastite ruke i izdahnuo tako. Sestra u Jasenovcu... I kad sam se iz Slavonije [vratio]
-Kad je to bilo?
Pa, ista godina, 1942, ali kasno, već pred zimu. Bilo je hladno, mokro, mraz...Ja nisam imao obuće pa sam išao bos. Ja sam imao drvene cipele koje se zovu klompe.Ali, ne možete vi u njima pješačiti. To ubi. Pa više ih nosim [u rukama] nego što obuvam.Ja sam išao peške. Moje su nogice bile crvene kao ruže, ali noge utrnu pa ne osećate zimu. Kad sam došao, ne pričam vam sve jer to je duga priča, kad sam došao u susedstvo, gdje mi se majka smjestila kod svoje sestre Mare Lajić, to je [selo] Jutrogošte kod Prijedora. Naše selo je spaljeno zato što je partizansko, zato što je bolnica bila u njemu partizanska.Ni svinjac nije ostao. Mene je vodila druga jedna ujna da me preda i da obraduje majku.
Majka izlazi iz druge kuće komšijske, susjedske, i drži konopac u ruci.Kad je ujna kazala „Petrooo, evo ti tvoga Vase [govori kroz suze], ona je vrisnula. Ona je mene bila ožalila, ona je bila sigurna da sam mrtav. Ona je vrisnula, bacila konopac i potrčala prema meni.Ja nisam dao da me uhvati.Ja sam bježao. Iznad kuće šumarak, a ja navikao na šumu. Divlje dijete. I, ja u onu šumu! Tu bilo još svijeta i ona ne može mene da stigne i kaže „Ljudi, pomozite, dijete me ne prepoznaje ili ne znam šta mu je. ’Ajte.“ Oni mene opkole i uhvate.
Kad danas razmišljam zašto sam se tako ponašao, imam dva-tri razloga. Prvi je razlog – ja sam bio divlje dijete. Ja se nisam nikog bojao sem ustaše. Ja sam od Njemaca uzimao bonbonu, kod domobrana jeo suvu proju, lizao njemačke konzerve, jeo mednu rosu i jagodu ako sam koju našao u šumi, ali vojska je to obrala.Kad su me uhvatili i predali majci, ja nju gledam, jeste moja majka, ali nije ona onakva.Prvo je promenila garderobu. Sad nije bijela odeća, bošča, košulja, pregača nego slavonska suknja, bluza, crna marama.Knežopoljke su trideset godina nosile crne marame, jer tu je prepolovljeno stanovništvo.I, kad razmišljam, imam nekoliko razloga što sam bježo od nje.Bježo sam što me gurnula iz kolone, jer ja nisam to razumio.Bježao sam zbog toga što je promenila odeću. Zašto? Ona nije takva otišla u logor. I bježao sam od nje zbog toga što sam ja navikao da meni čim se nešto ne sviđa, ja odem.Mene niko uhvatiti ne može.Ja sam totalno bio divlje djetence i to su osetili i domobrani pa su me, da me spasu čuvali dok su mogli.Ali, rat je. Partizani, iako je komandant partizanskog kozarskog odreda naredio da se razbiju u grupe kad je Kozara bila savladana i da čekaju momenat jer će se nakon dva meseca formirati brigada i početi velike bitke...Nemam kome. Civilno stanovništvo u logorima, partizani u rupčagama, u zemunicama, u šupljim bukvama, u granama u kojekakvim vrtačama, a ja sâm sa neprijateljskim vojnicima. I toliko sam oguglao da ništa... to je meni bilo normalno. Samo sam jednom zaplakao kad sam došao pod brdo gde sam se rastao sa ocem i molio sam domobrana da me pusti da se popnem gore.Nije me pustio, jer zna šta... Šta ću ja. Grupa ustaša je...Domobrani uvek idu ispred ustaša. Grupa ustaša je ležala na jednoj tratini, pozadi domobrana. Oni čuju kako ja drečim.Jedan kaže domobranu „Smiri ga ili ću ga ja umiriti!“ Ja sam to razumio. Domobran mi kaže „Prestani plakati. Ubiće te.“ I ja bo’me prestanem. To je jedino moje plakanje.Ja nikad u planini nisam plakao, a da sam se snalazio, to je zaista čudo. Ja danas kad vidim našu djecu, pa oni ne znaju ništa.Ona su razmažena.Ona su bogata. Oni su sretni, oni sve imaju, a ja ništa nisam imao, pa ni slobodu.
-Koliko meseci ste vi proveli sami na Kozari?
Pa ja vam to ne znam tačno reći, ali nije to dugo trajalo. Jedan mesjec sam možda živio sa roditeljima i možda isto toliko bez roditelja.Ali, biti u planini dva mesjeca i skoro stalno gladan, to je zaista problem.Ja sam znao otići na svoje Pogleđevo jer je ono prvo uz rub planine. Uteknem od domobrana.Ja njemu neću da kažem, nego uteknem i odem da jedem dudove. Gde ćete jesti dudove u julu, oni su već crvavi.Ali, šta ja mogu, ja jedem.Bilo je trešanja.Moje selo je poznato po trešnjama, ali ja se plašim sela, ja... samo šuma i šuma.To je moj dom.
-Kad vas je majka u koloni pitala da li biste bežali, ohrabrila vas je da idete prema mestu gde je mislila...
Da ću naći oca.
-Ona vam je dala ideju koja vam je onda davala snagu, jer ste vi u stvari tražili ...
Tražio sma oca.Bio sma ubeđen da ću naći oca.A kako ću naći oca kad sam već nakon kilometar naletio na Njemce?
-A otac je bio u partizanima?
Ne. On je bio civil, ali je brinuo o ranjenicima, tragao za hranom, dok je bila bolnica u planini stražario, ali nije otišao u jedinicu.Vjerovatno nije zbog nas, nas je bilo četvoro male deca, ja najstariji, sa osam godina.
- A kad ste ga poslednji put videli, šta vam je rekao?
Ne pamtim ja šta mi je kazao. On je bio čovek stalno u nekom poslu. On je takav bio kao seljak, a i ovamo je u planini bio gurnut u kojekakve obaveze. I posle toga ranjenici, planina puna ranjenika. Ustaše, kad su ušle u planinu, zaklali su preko trista partizana. Sad sam ovih dana napisao jednu priču koja se zove „Crvena Mlječanica“. Zaklali su trista [ranjenika] partizana, ali zaklali su i bolničarku iz Gradiške, iz sela Jablanice, koja nije htela svoje ratne drugove ostaviti i odlučila se da umre s njima.
Moj brat (od strica) Borko Karan koji je isto bio ranjen, imao je geler u stomaku, i on je bio među ranjenicima, ali igrom slučaja on je bio zavučen malo u neki grm i nisu ga vidjeli. On je gledao kako njegovi drugovi umiru pod nožem.Sve je to poklano. Danas na tom mjestu nema spomenika sem jedne hrpe kamenja. Navukli ljudi kamenje bar da se nešto zna. Mlječanica je bila crvena od krvi. Oni su tih trista i nešto ranjenika koji su bili nemoćni, partizani nisu mogli da ih vuku sa sobom jer probijali su obruč, nisu uspjeli i morali su živi u zemlju, u zemunice, vrtače i kojekava skloništa, samo da protutnji jer Njemci neće dugo ostati tu.Moraju da idu dalje. Na redu je zapadna Bosna i ne znam tamo, Bihać i šta ja znam. To bolje istoričari znaju, a znam i ja ponešto jer se bavim književnošću.Napisao sam veoma mnogo romana o Kozari, a pričama ne znam ni broja.
-Prevode li se vaši romani?
Počeli su da ih prevode.Jedan roman „Kako sam dobio pismo od Hitlera“ preveden je na engleski, li nije još izašao, pa čekam. A roman „Plava svijetlost“ je roman o Prijedoru, Kozari i logoru Aušvic.Glavni lik je Prijedorčanka, studentkinja književnosti koja je studirala u Zagrebu, zbog ustaštva napustila Zagreb i došla u partizane. Ali, Njemci je uhvate pod partizanskim oznakama i, čitaćete taj roman vjerovatno, i svedu je odozgo s brda u Prijedor.Govore njmački. I ona vlada njemačkim, ali ćuti, neće da im da do znanja. Poručnik Fric Lihter i još dva Nijemca nju vode sa kozarskih visova u Prijedor, dolje u Gestapo, u štab i tako dalje. Komandant je bio neki Videnman. Vode je i između sebe govore „A što nam ovo treba, ovako mladu ženu da ubijemo.Pa što nam ovo treba?“ Ali, ne puštaju je.Kad su je u Gestapu počeli maltretirati, prvo lijepo, pa onda batinama, ona progovori na njemačkom jeziku i kaže „Šta bi sad vaši slikari, pisci, vaši slavni preci kazali kad bi videli šta im potomci rade?“ Ovi je pogledaju i kažu „Pa vi vladate našim jezikom?“ Ona kaže „Vladam.“ „Pa otkud?“ „Naučila sam. Naučio me jedan profesor.Naučila sma prije studija.“ Ona pripada imućnoj porodici u Prijedoru.Oni odluče da je ne ubiju, ali neće je pustiti na slobodu nego je ubacuju u vagon i pravo za Aušvic.Tamo je videla takve muke!
Kada su Rusi savladali Njemce u Poljskoj i ušli u Aušvic, njih su pratili novinari da vide šta je to tamo.Tada su dobili podatak da je tamo umoreno četiri miliona ljudi.Danas barataju nekim drugim manjim ciframa.Ja ne znam šta je istina, ali ja sam u svoj roman „Plava svjetlost“ smjestio tu [tadašnju] cifru i smestio sam stvarna imena tih zločinaca.
-A da li je devojka o kojoj pišete stvarna ličnost?
Ona jeste stvarna ličnost, ali ja ne znam njeno pravo ime pa sam joj ja dao ime.Ja sam tu priču čuo od preživelih boraca. Njih više nema. Pričali su mi.
-Da se vratimo sad na ratno detinjstvo, na trenutak kad ste se sticajem srećnih okolnosti našli sa majom i braćom. Ali do kraja rata je bilo ostalo još mnogo, mnogo da se pregura?
Da, vidim da vam fali dio priče. Mi smo već 1943.godine u proljeće došli na svoje Pogleđevo, ali došli smo na zgarište pa su nam partizanske radne ekipe, tako su se zvali, napravile malu kućicu sa jednom sobicom, sa dve sobice,ali jedna je završena a druga nije.Nema se kad.Treba i drugima napraviti. Ja sam odrastao u toj kućici.A kad se samo sjetim da je moj otac na tom istom prostoru 11 objekata! Seoske zgrade, ali zgrade. I dve kuće je imao. A ja sam odrstao u kolibi. I danas ona postoji. Ni na šta ne liči, ali ja nju volim.Ja odlazim na svoje Pogleđevo. S njega pogledam dolje Hrvatsku, pogledam nekadašnju Nezavisnu Državu Hrvatsku, pogledam niz Knežpolje prema Dubici.Šetam planonskim visovima i kažem ljudima „Ovde sam bio s domobranom, ovde s Njemcia, ovdje sam imao kolibu...“ I ovih dana me zovu, a ja odbijam, kažem im da pričekaju malo da ova vrućina prođe.Doći ću ja pa ćemo obići svaku čuku.Kozara je prelepa planina.Ona je Srem u odnosu na planine kada odete tamo iza Sarajeva.
-Imali ste još puno iskušenja da preživite do kraja rata i vi i vaša porodica.Kako ste se snalazili? Da li vam je to iskustvo samostalnog preživljavanja [u planini] kasnije bilo korisno?
Ništa ja od svog iskustva nisam mogao da iskoristim, jer je siromaštvo u selima bilo tako veliko, tako kobno, mučno, jadno i nikakvo da se vi niste imali kome obratiti za pomoć.Ko je imao samo suva hleba u kući, taj je smatran, ’ajde da kažem, gazdom.Nema se. Nemate nigde ništa.Imao sam negde 14 godina kad sam ušao u jedan dućan, prodavnicu, i vidio odjelo na čiviluku, novo odjelo.Radoznao sam već tad bio, već sam počeo čitati romane, sanjario sam da idem u svijet da se školujem i da se prihvatim pera. Ušao sam u taj dućan i pitao „Koliko košta ovo odjelo?“ Prodavac mi je kazao - 6000 dinara! A znate, onih šest hiljada dinara poslije Drugog svjetskog rata, to je bio tako skup novac, možda skuplji od nemačke marke.Ja sam za 6000 mogao prodati sav svoj grunt jer ga niko ne bi platio više.
Ja sam prvi put obukao odjelo kad sam otputovao na rad u Srem.Tada sam svojim prstićima zaradio i kupio sebi odjelo, a bio sam još skoro maloljetan.
-Znači, do kraja rata ste morali da savladavate glad i da se borite za opstanak. A kad je došla sloboda, opet vas je siromaštvo teralo da živite teže od drugih?
To je bilo toliko soromaštvo... da ja ne volim da se sećam njega. Bi li mi verovali da sam sanjao hleb – mi smo govorili kruh – da sam sanjao hleb i žvakao u snu. I majka mi kaže „Sine, ti spavaš i radiš ustima.Misliš da jedeš“. Nema se. A onda se nađe poneko pa pruži. Prtizanske vlasti su povele jednu akciju, jednu opštedržavnu politiku da treba ići u škole, treba ići u fabrike, seliti se u gradove.A ona sirotinja koja ostaje kod kuće, ona nema nigde ničeg pa su je još udavili sa seljačkim radnim zadrugama.
Moja majka nije htela u seljačku radnu zadrugu pa su nam sve opirili iz kuće.Uzeli su nam poslednju kravu. Morali smo da damo jer traže nekakav porez.Uzimali su sve što imamo.Seljaci su krili žito u buradima, [zakopanim] u šumi. Da bi preživeli.Ja nisam imao šta da krijem jer sam bio dječarak. Šta sam imao - 10,11,12 godina, a najstarij u kući.Moja dva brata su bila još mlađa, a ja sam već počinjao da radim.Nije bilo pluga.Cijelo selo imalo je jedan plug i jedne volove. Ti volovi su mogli u toku proleća samo jedan dan da dođu na moj grunt i oru.Šta će uzorati? Uzoraće dulum – dva zemlje i otići. Onda mi to, kad nakisne drljamo, sejemo, kopamo pa kad nikne kukuruz – niko nam nije ravan.Imam priču koja se zove“Brazda Brane Banovića“. Moram vam reći da je istinita i tužna.Mi imamo pored kuće bunar koji se zove točak – to je drveno korito i onaj žljebar preko koga voda curi i ona se čuje. Moja majka je ustala ujutro da zagrabi vodu i da se umije na bunaru.Kada se okrenula prema našoj njivi vidi dva vola, plug i čovjeka kako ore.Ona se prekrsti jer zna da nema ni pluga ni volova pa misli siroče da joj se pričinjava, da joj nije dobro.Umije se i protrlja oči i ponovo vidi – čovek ore. Ah, Bože, šta je ovo?Ona unese vodu u kuću i krene tamo na njivu. Što bliže, bliže, vidi partizan Brane Banović iz sela Palančišta kod Prijedora. Pregazio noću Kozaru sa volovima, kolima i plugom i osvanuo na našoj njivi. Nije se ni javio – došao je da nam uzore njivu. Moja majka zaplakala i kazala „Brane“, a on joj je neki dalji djever, „Brane, tebe je Bog poslao“, a on kaže „Petro, nije Bog.Sam sam došao“. Bio je partizan, ateista i tako dalje...Kozarčani nisu vjerovali u Boga. Govorili su „A gde je taj Bog kad ustaše koju djecu?“
-Za vašu porodicu je to što nema plug i ne može da uzore značilo glad?
Ta njiva je nama bila jedan dragulj, jedno zlato, jedan sjaj, jedna ljepota, jedan san.Sve nam je bila. Mi, čim ustanemo, gledamo svoju njivu.
-Znači, biće hrane?
Biće hrane! Mi smo to okopali.To je bilo uredno. A majka...Majka je bila suva otkako je došla iz Jasenovca. Nikad se nije oporavila.I umrla je suva.Ma nije imala 35 kila! Ona se držala za kukove kad hoda, al’ je bila vesela, borila se.Čak je uspela da tamo šezdeset i neke godine imamo i dve krave, i svinje, i ovce, i kokoši. A, jadna, ne može da hoda.Al’ smo mi mališani njoj pomagali.
A kako odrastamo, svijet se menja.Ja sve više saznajem da ima boljeg i ljepšeg života.Čitam knjige i kako čitam, vraćaju mi se ratne slike iz Kozare.Kada sam bio vojnik na Rijeci, kasarna Ticijano, družio sam se sa nekim Beograđanima koji su fakultetski obrazovani. I, oni su svi mislili da sam i ja fakultetski čovek. Tu sam ja igrao uloge kao glumac i odigrao sam lik Branka Ćopića - Major Bauk. To je onaj heroj koji sav u ranama i zavojima komanduje.I kad se predstava završila, u sali na Rijeci, prilazilli su mi civili, ali i oficiri i vojska i pitali „U kom pozorištu ti igraš,Karane?“ A ja jadan ne znam ni šta je pozorište.
Pošto sam bio radista...e, ta se škola u vojsci uči 11 mesjeci, a ja sam je savladao za šest i morao sam zameniti staru vojsku koja se skida.Poslali su me u štab 33.divizije da radim kod generala Nikole Božanića.A takav sam radista bio da, dok držim slušalice na ušima, oficiri me ogovaraju „Ovakvog radistu nismo imali.“Ja se pravim da ne čujem, a volim da to čujem.Radio sam kod generala, održavao veze, i tu sam se družio sa nekom Novosađanima i Beograđanima.Svi su mislili da sam fakultetski obrazovan čovek.Kad su saznali da imam samo četiri razreda osnovne škole, a pošto sam dobar radista, predlagali su mi da idem na prekookeanski brod i tamo radim kao radista.Ja sam se lomio. Ma kakao ću ceo život biti na vodi? Idem ja da se školujem.
Kad sam odslužio vojsku, 1956.godine, ja sam uzeo veliku svjesku i počeo da pišem roman. Nikada ranije nisam ništa napisao, osim pisama djevojkama.I danas se šale kako sam pisao lijepa pisma, ali ih nemam sačuvana. Sjeo sam i napisao roman. Ne znam da li ovo da vam ispričam...Ja ne znam ni kako se piše roman ni valja li to.Ispričam jednom čovjeku, Skrobiću Milanku, a on kaže „Ti napisao rpoman?“ Ja velim „Jesam.“ „Ti, sa četiri osnovne?“ Ja velim „Jesam.“ „Idi odmah u Dubicu. Javi se načelniku za prosvetu i kulturu da on to vidi.“ Ja došao, predstavio se i dao svesku. Svjeska velika, puna.Kaže on „Mladiću, ostavi to pa dođi iduće nedelje.“ Ja onim pazarnim danom kad se ide u Dubicu, subotom, odem.Kad sam ušao u kancelariju, načelnik skoči iza stola, diže moju svjesku i govori ljudima „Bosanska Dubica dobila pisca!“ A ja – još se ne brijem; djevojačko lice; kosa svilena, meka; tanak, djete-djete. Ja pocrvenio. Šta je ovo, majko mila? Kaže „Ajd sa mnom!“ Zgrabi mene za ruku pa kroz kancelarije „Dubica dobila pisca! Dubica dobila pisca!“ A ja, šta ću? Ćutim. „Sine, šta imaš od škole?“ „Četiri razreda osnovne.“ „Odmah dolazi u Dubicu! Smestiću te u dom ratne siročadi dok ti ne nađemo posao. Smeste me tamo u dom i ja krenem...Večernje škole radile sve, i niže osnovne i srednje, sve.Mogli ste studirati. Ali treba raditi.Ja sam bio malo u domu i završim osmoljetku i onda u Inđiju, pa u Staru Pazovu – u ekonomsku.Posle ekonomske, oženim se jednom Slovakinjom iz Stare Pazove. Vratim se u Dubicu, ali Dubica – mali grad.A ja već sanjarim da studiram.Iz Dubice odem u Beograd. Završim Novinarsku školu, onu tromesečnu na Jugoslovenskom institutu za novinarstvo i vratim se u Dubicu. Još malo novinario, onako kao saradnik, i preselim se u Banja Luku.Napravim ovde kuću i školujem djecu i sebe.Ja sam studirao srpski jezik i književnost na Pedagoškoj akakdemiji.
Danas, volim što sam to uradio.Jer ako pisac piše roman, nema smisla da mu neko mora uvek ispravljati.Meni nema ispravljanja.Ja, što se tiče gramatike i pravopisa, a naročito pravopisa, time vladam potpuno.I, sretan sam.Ali, nikad nisam radio u školi jer su plate bile niže nego na mom radnom mestu.Ja sam radio u stovarištu lekova, beogradska firma, stovarište u Banjaluci.Imao sam uvek dobru, solidnu platu i nisam otišao u školu mada sam priželjkivao da radim sa decom, da im ja pričam šta su moje dječje oči vidjele u toku kozarske ofanzive.
-Da li ste propustili da nama kažete nešto što su vaše oči videle, a što nikad niste mogli da zaboravite, iz tog vremena?
Pa ne znam.Toga toliko ima.Ja ne znam sad gde bih se zaustavio, šta bih vam rekao. Mogu vam reći da mi je najteže ono vrejeme kad smo se vratili na svoje zgarište.To se ne može ni romanom dočarati, mada je roman najjača umetnička tvorevina, jači i od priče i od drame i od svega, ali to se ne može dočarati.
-Taj trenutak kada ugledate zgarište svoga doma?
Taj. Zamislite, dok sam ja još bio u Slavoniji, majka je već stigla na naše zgarište i ona jauče na sav glas i samo moje ime izgovara.Ona ne zna da sam živ.I kad smo se sreli, umesto da joj trčim u zagrljaj, ja bježim od nje. Bježim. Nosio sam nekakav dječji ator[4], nekakvu muku, nešto što me guralo da bježim. Bio sam dječak koji nije pitom, bio nemiran, toliko nemiran da sam se tukao s djecom, a nisam bio jak.Branili su me jači od mene.U svom svijetu ja imam veliki, veliku priču koju vjerovatno neću uspeti da ispričam.
Jedini sam pisac od živih, posle Mladena Oljače[5], koji i dan danas piše o Kozari.Prije mesjec dana završio sam roman koji nosi naslov „Padale su crvene kiše“.Ja sada slikam svoje Knežpolje, ne ono ratno, ali ne možete vi plesti priču o Knežpolju, a da se ne sagnete da vidite šta se to događalo prije sedamdeset godina. Pa to Knežpolje je bilo krvavo. To je bilo pusto. To su bila zgarišta, to su bili jauci, svijeće su gorele – ne zna se ni ko ih pali.Pa nije Stojanka majka (Knežpoljka)[6] izmišljena iz nekog inata, iz političkih pobuda, iz prkosa.Ona je stvorena iz istine, od muke ljudske. Bolje poeme nema na svjetu. Neki je dan slušam na televiziji Beograda.To je priča u priči.To je poezija u poeziji. To je istina u istini.To je Kozara.To je onaj zbjeg koji je istovremeno i pjevao i plakao. Borci su pjevali, a majke plakale za palim sinovima.
-Htela sam da vas pitam za čoveka koji vam je ispričao kako je završio vaš otac.Da li znate njegovo ime?
Rade Đapa. Nije živ. Rade Đapa, on je iz Međuvođa, zaselak Urmovci.On je preživio [Sajmište] i rekao je da je vidio kako moj otac grize svoje ruke.I tad je izdahnuo.
-To ste jako dobro opisali u knjizi, kao da ste bili na njegovom mestu.
Ja od mojih knjiga imam samo po jedan primjerak, pa ne mogu djeliti.Ali, kad biste vi pročitali moj roman „Kako sam dobio pismo od Hitlera“. Ja sam poslao pismo Hitlru. To je sada mašta, ali prilagođena stvarnosti.Ja tražim od njega da zaustavi svoje vojnike.Ja sam i gladan i umoran, ja ne mogu više da bježim.Sâm sam. Nemam ni oca ni majke, a oni me stalno jure. Molim ga: „Zaustavi svoje vojnike. Vrati ih.“ Pošto sam zaboravio, ja zaspim i sanjam da sam dobio pismo od Hitlera.Sanjam da su svi vojnici poredani u špalir.Između njih tepih, na svakoj pušci cvjet.Rat stao. Rat stao. Nema više bježanja. I čujem ja grmljavinu od slavlja. Budim se, kad to rat u Kozari.
Jedan profesor banjalučki, čovek koji je pored fakultteta završio i stilistiku u Zagrebu, najjači u Banjaluci, među najobrazovanijim u Jugoslaviji kad je u pitanju književna kritika, kaže mi „Vasilije, tvoj sam roman za jednu noć pročitao.Morao sam.Želio sam da vidim kako si dobio pismo od Hitlera.“ Taj mi je roman preveden na engleski, ali još nije izašao.Kad će, ne znam. Uglavnom, izaći će.To je isto priča kao u „Crvenim tragovima, ali svedena samo na moju bijedu – kako živim u šipražju, pod granama i kako razmišljam.
-Vi ste se, praktično, sa osam godina usavršili u preživljavanju...
Za mene nema više nikavog tereta. Mene možete baciti u pakao, ja bih se nasmijao, jer ja sam tada prošao ono što je najteže. Ja sam gladovao, ja sam bježao, ja sam bio šugav, bio neokupan, bio željan lijepe riječi, željan majčine ljubavi, očeve. Mene su u porodici zvali „tatin starješina“, jer sam bio prvo muško dijete pa „starješina“. Ja sam bio miljenik.Ja sam već tad, a i sada sviram na usnu harmoniku, na tamburu, a to sve iz ljubavi prema onim davnim danima kada sam kao dječarak od šest-sedam godina imao usnu harmoniku.
-Ovde ste nam pomenuli kako se niste plašili Nemaca i domobrana, a ustaša ste se plašili.Šta ste vi tačno znali o svakoj od tih vojski?
Pa nisam ja kao dječak puno znao.Al’ sam vidio da mi pružaju. Domobran mi iz torbe vadi slanu kukuruzu i ja nju jedem, mada smo mi to drkčije mjesili tamo pod Kozarom. A Njemci su mi davali onaj tvrdi keks „cvibak“. To je tvrdo, tu treba imati kurjačke zube da ga presječete.To je kao daska, ali nema izbora, ja ga jedem, to mi je najveća poslastica. Njemci su mi to pružali.Onda, jedan Njemac prstom mene zove da mu priđem.Ja ne smijem. Ja ’vako njemu [odmahuje glavom]. Onda on izvadi bonbon i ovako meni baci.Ja se sagnem i uzmem.
Al, evo jedne scene: tri njemačka oficira idu naporedo malo širim kolskim putem kroz planinu i pričaju glasno.Ja stanem iza bukve da me ne vide.Kad ne prođe malo, a jedan od njih se vraća. Sad, pošto Njemci hoće pružiti [hrane], ja izađem samo malo iza bukve, tek da me vidi.Ali ja sam njega iznenadio.On se prepao i potegao pištolj i okrenuo ga u mene.I drži pištolj, drži ga dugo i onda polako počne da ga spušta. I on mi kaže „komm“, a ja njemu samo ovako [pokazuje odrečan gest]. I on ode.
A onda, druga scena: ide kolona Njemaca stazom nizbrdo.Duga kolona.I ja sad stanem iza bukve.Ja sam bio vješt u tome jer smo se tako čuvali od aviona, naučili me odrasli.I ja stanem iza bukve vjerujući da niko mene neće vidjeti.Ali polovina njih mene vidi.Onaj što je gore daleko od bukve, vidi i drugu stranu bukve.To sad znam. Onaj što je prošao daleko dole, ako se obazre, i on me vidi. Samo me ne može onaj viditi koji je paralelno sa mnom i blizu bukve. A ja ubjeđen kako sam ja njih nasankao, sakrio se. Dijete.
Događalo se da bježim, pred domobranima ili ustašama ne znam, ali ih vidim tamo.Ja bježim siguran da sam ja baš majstor u tome, a oni neće da pucaju, pa se samo smiju. I tako sam ja taj isposnički život preživio i priča o meni se vodila bar dvadest-trideset godina po knežopoljskim selima – kako sam ja sam u planini živio sa neprijateljskim vojnicima.I moj brat [od strica] Borko Karan, koji je bio partizan i tada ranjen ležao u svom skloništu ispod bukve sa gelerom u stomaku, vidio je mene kako idem sa ustašama. Sedam ustaša goli do pojasa i puške na njima, a ja njih slijedim. Jer mi je tako naređeno.I ja sam toliko izostao iza njih da je on mene mogao pozvati da ja pobjegnem, a ne smije jer bih ja rekao „Evo mog brata Borka!“. A on partizan, ima pored sebe i pušku i bombu, ali i geler u stomaku. On je očevidac kad su klali one ranjenike [u Mlječanici]. On je preživio. Doskora je on bio živ i meni on kaže ovako:“E, moj burazere, da su tvoji domobrani pobjedili, i Njemci, ti bi danas imao veliku penziju.“ Šali se. A nisu oni moji nego ima i u neprijateljskim redovima – ljudi. Ja ne mislim da je svaki Hrvat ustaša. Da ih ima – ima, ali ne mislim da je svaki. Jer da jeste, ja danas ne bi bio živ.
[1] Područje Kozare prostire se na oko 2.500 kvadratnih kilometara i obuhvata u celini ratne srezove Bosansku Dubicu i Bosansku Gradišku, delove Bosanskog Novog i Prijedora sa desne obale reke Sane, delove banjalučke opštine i sela na lijevoj obali Vrbasa laktaške i srbačke opštlne. Na ovom prostoru, uoči rata, u 33.867 domaćinstava, živelo je 199.289 stanovnika i to: 137.719 Srba, 32.613 Muslimana, 26.651 Hrvat, 1.643 Nemca, 1.337 Ukrajinaca i neznatan broj Italijana.- Dragoje Lukić “ZLOČINI OKUPATORA I NJEGOVIH SARADNIKA NAD DECOM KOZARSKOG PODRUČJA 1941 - 1945. GODINE”
[2] Iz Međuvođa su i Brigita Knežević i Slavko Milanović
[3] Poslušajte šta je u to vreme u rodnom Grubišnom Polju proživljavao tada jednaestogodišnji Milan Bastašić
[4] Turcizam (hator, hatar) - povređena osećanja i nesvesno zameranje majci zbog razdvajanja.
[5] Mladen Oljača (1926-1994) pisac pripovedaka “Šapat borova", romana “Tri života”, “Crne sekire”, “Posle ponoći”, “Molitva za moju braću”, “Razvalina”, “Nađa”, “Kozara”, prevođen na slovenački, makedonski, albanski, mađarski, ruski, engleski, poljski, francuski, nemački, italijanski, grčki, turski itd. Najviše je prevođena ''Molitva za moju braću'', koja je doživjela četrnaest izdanja. Roman je objavljen u Poljskoj, Rumuniji, Italiji, Francuskoj, Zapadnoj Njemačkoj, Engleskoj, Americi, Švedskoj itd.
[6] Čuvena poema Skendera Kulenovića (1910-1978) posvećena „ženi bezimenoj voljenoj u borbi rođenoj” - STOJANKA MAJKA KNEŽOPOLJKA
